Piše: Blažo Bojić, ofanzivni koordinator juniorske reprezentacije Srbije
Dva trgovca iz Mančestera su otputovali u Afriku početkom prošlog veka da ispitaju tržište za jednog proizvođača cipela. Prvi je poslao telegram “Situacija beznadežna. Oni ne nose cipele”. Drugi je gazdi javio “Fantastična prilika. Još uvek nemaju cipele!”.
Kakve ovo veze ima sa utakmicom koju je naš mladi tim odigrao pre 2 dana u Beču i izgubio rezultatom 57:0? Pa ima, jer od načina na koji ćemo učiti iz te utakmice zavisi, ne samo to da li ćemo se plasirati na toliko željenu završnicu prvenstva Evrope, već, slobodan sam da tvrdim, i kako će se razvijati sport kome toliko toga svi nesebično dajemo.
57:0 je visok rezultat, bez dileme. To je realan pokazatelj igre dva sastava u nedelju na Ravelinu. Deset poena manje ili više, ništa suštinski ne bi promenilo. Ali 57:0 je sve samo ne razlog za pesimizam i strah pred Francusku. To je posledica više objektivnih i subjektivnih faktora koje ću ukratko pokušati da približim.
Prvo, ono oko čega se baš svi slažu: Austrija je velesila u američkom fudbalu, u svakom pogledu. Budžeti timova prve divizije dosežu i preko, za prilike u srpskom sportu neverovatnih, milion evra. Uslovi u kojima se uči i trenira fudbal su skoro idealni. Preko 30 godina tradicije je iznedrilo vrhunske trenere. Masovnost mlađih kategorija od flag do juniorskog fudbala je velika, što je uslov za kvalitetnu selekciju. Sa druge strane, na naše muke ne bih baš da podsećam. Dakle: 1:0 za njih.
Samo jedna mala crtica – u prvom poluvremenu smo imali bar 5 očajnih snapova koji su svi rezultirali gubitkom jardi. Uzrok toga je toliko prizeman da će se svi neupućeni sada smejati i porediti me sa našim fudbalerima iz sredine devedesetih koji su neki od svojih čuvenih poraza od Holandije na sličan način pravdali. Lopte koje mi koristimo, i u našim ligama, i na pripremama reprezentacije nisu lopte kojima se igraju utakmice. Razlika je, verujte mi, ogromna. Da ne idem u detalje, iskoristio bih ovaj prostor da apelujem na ljude u klubovima, na savez, na sudije na utakmicama, da poštuju pravila o loptama. Inače ćemo doživljavati svaki put iznova da se igrači napada hvataju za glavu, kao u nedelju, kad uzmu u ruke pravu loptu.
Drugo, ekipa koja je igrala protiv nas je godinama pažljivo selektirana, edukovana i trenirana. I tu nema mnogo šta da se doda. Austrijanci gledaju deset godina unapred. I zato su tu gde jesu, i zato će tu dugo i ostati. Sa druge strane, mi smo tek na početku. Fudbal igramo pet godina, u uslovima koje svi dobro znamo, što letošnji uspeh juniora čini još neverovatnijim. Ali ako je neko i pomislio da je tradicionalni inat i nadahnuće dovoljno za nešto više, ja ću mu reći da se grdno vara. Jer uspeh u svakoj ljudskoj delatnosti, u sportu posebno, je proizvod mudrog planiranja, znanja i velikog rada u odgovarajućim uslovima. E, sad, situacija u sportu je refleksija situacije u društvu, pa ne možemo očekivati da društvo, suočeno sa ogromnim teškoćama, brine o nama na način koji bi mi želeli. 2:0.
Dalje, reprezentacija je imala 5 treninga na kampu, 7 dana pre utakmice. To je bilo dovoljno da se igrači upoznaju, da probamo da dovedemo individualnu tehniku na ujednačen nivo i da na ograničenom prostoru nešto instaliramo. S obzirom da svi koji se bavimo trenerskim poslom u klubovima dobro znamo koliko vremena je potrebno da bi se tim uigrao, jasno nam je da se to itekako videlo na utakmici. Sa druge strane, svi znamo da para nema, da termina nema, jer svi naši juniori igraju za seniorske ekipe (za razliku od naših protivnika u baražu, gde juniori igraju samo za juniorske timove i čije prvenstvo je u punom zamahu). Dakle kako nam je, tako nam je, i moramo da se snalazimo. 3:0.
A sad malo i o samoj utakmici. Neću da gnjavim sa “stručnim komentarima”, ali evo par teza. Odbrana Austrije već par godina igra vrlo agresivnu „Cover 0“ odbranu kao svoj osnovni paket. To im, pre svega, omogućuju izvanredni defanzivni bekovi koji odlično kontrolišu kako liniju skrimidža tako i dubinu polja. Time su potpuno odsekli naš option napad kojim smo nadigrali i Britaniju i Holandiju. To dozvoljava ostalim igračima da napune boks čime dolaze do mogućnosti za opasan pass rush i kontrolu trčanja unutar ofanzivne linije.
Kada na to dodamo gore pomenute nespretne snepove i nekoliko neuhvaćenih čistih lopti u prvom poluvremenu, jasno je zašto je na terenu uglavnom bila naša odbrana. Fascinacija samim događajem i protivnikom je ovaj put delovala u našu štetu. Voda u ušima nije dozvoljavala da saveti dođu u glavu. Nekаko je to i očekivano, i to je jedno veliko iskustvo za igrače i potvrda ispravnosti igranja kontrolne utakmice pred put na baraž.
Izmenama početkom drugog dela smo dobili dva igrača koji su u napadu obeležili celu utakmicu. QB Kanižaj je, iako povređen još od kampa, zaigrao hrabro, bez respekta za odbranu protivnika i svojim sprintoutima razvlačio po širini, uspevajući da baci vrlo upotrebljive pasove. Definitivno je ovaj momak veliki prospekt i, budući da ima pravo igranja u juniorima i sledeće 2 godine, od njega se dobre igre tek očekuju. Pored njega Stepović, koji je uspeo da zaboravi bledu igru na poziciji QB u prvom delu i svima na stadionu pokaže vanserijski talenat, fizičke predispozicije i veštinu na poziciji hvatača. Siguran sam da može još bolje u Francuskoj. Kapiten Kasalović je odigrao rudarsku utakmicu u blokiranju i uhvatio sve što je išlo ka njemu. Trkači su ovaj put ostali bez velikog učinka, jednostavno protiv tako brze i pametne odbrane se nije moglo trčati. Ofanzivna linija je bila pod konstantnim pritiskom i u manjini, taklovi su odigrali solidno, gardovi i centri mogu i moraju mnogo bolje.
Ova slika je svakako nekompletna bez činjenice da smo u napadu igrali bez četiri prvotimca, praktično plejmejkera na svojim pozicijama. Kapiten i vođa OL učesnik događaja “USA-Tim sveta” Stojanović, QB i MVP turnira u Kragujevcu Milenković, zatim Pavlović, jedini napadač koji je fudbal učio i igrao u Americi i vrlo perspektivni trkač Đurović iz opravdanih razloga nisu bili u timu, ali su na spisku za Francusku. Sa njima i još 4-5 igrača odbrane koji nisu igrali, a po kvalitetu sigurno imaju mesta u prvoj postavi, to će biti jedna potpuno drugačija ekipa.
I šta nam je sada činiti? Kredit od letos, ako ga je i bilo, je potrošen. Sasvim lepo smo spušteni na zemlju. Ima li šta bolje od toga, ako je na vreme? A ja mislim da je na vreme. Pobede ostaju u srcu, a porazi u glavi. Tako ćemo se svi i ponašati i dati sve od sebe da do Pariza doteramo sve što treba.
I na kraju, ali ne i manje važno. Grb na grudima je čast i obaveza. Čast zarađena kvalitetom, trudom i disciplinom i obaveza da se pruži najviše. To je ono što mi je najviše nedostajalo u Austriji, agresivnost, beskompromisna želja za pobedom, bez koje se pobediti ne može. To možemo i moramo da pokažemo na sledećem kampu i 23. aprila. Tek tada ćemo moći svima da pogledamo u oči i kažemo da smo to mi. Pobednici!
