Vojin Tijanić, od milošte zvan Čika Voja, višegodišnji član medicinske ekipe reprezentacije Srbije, preminuo je u Beogradu 7. septembra u 68. godini posle duže bolesti.
Vojin Tijanić se timu Srbije pridružio 2013. godine tokom evropskog prvenstva u Milanu i od tada je bio stalni član i seniorske i juniorske reprezentacije, na svim takmičenjima i putovanjima. U mislima igrača i svih onih koji su imali privilegiju da sarađuju s njim Čika Voja će ostati upamćen kao neko ko je nesebično i bezrezervno pomagao drugima. Nikad nije odbio da čoveka oslobodi muke, bilo da se radilo o fizičkom ili mentalnom bolu.
Radio je kao medicinski tehničar, laborant u Kruševcu. Čitave porodice i lekari obraćali su mu se za pomoć, a svoje usluge nikad nije naplaćivao. Bio je pobožan i ponašao se poput iskušenika.
Ivan Nedeljković, defanzivni bek reprezentacije Srbije i ekipe SBB Vukovi, evocirajući uspomene na poznanstvo i svoje iskustvo, naveo je da je Čika Voju upoznao septembra 2013. godine, kada je repezentacija igrala Evropsko prvenstvo B grupe u Milanu.
– Rekli su nam da će s nama na put da krene dekica koji alternativnim metodama pomaže ljudima prilikom povreda, a naročito sportistima kod sportskih povreda. Bio sam sumnjičav jer nisam imao dobro iskustvo s tradicionalnom medicinom do tada, pa sam smatrao da neke nesvakidašnje metode ne mogu biti puno boje od onoga što medicina kao nauka primenjuje – započeo je svoju priču Nedeljković, nastavljajući:
– Međutim, taj dekica je delovao prilično smireno čitav put, sedeo je na svom sedištu u autobusu i nije mnogo pričao. Njegov pristup i energija kojom zrači su me ubedili da mu dam šansu, da pogleda moj skočni zglob koji me je mučio dva meseca u tom trenutku. Moram da priznam da je to bilo veoma bolno „gledanje”. Ipak, prvi put posle dva meseca mogao sam da trčim punom brzinom i da se krećem kako sam želeo, a sve je trajalo 3-4 minuta. Ubrzo sam čuo da je svakome iz tima rešio problem i svi smo se složili da je to čudo. Povrede koje smo vukli mesecima taj dekica nam je rešio za nekoliko minuta – kazao je Nedeljeković, rekavši da on nije bio tu samo za igrače, već za sve ljude u njegovom okruženju koji su imali bilo kakvu povredu:
– Tako je i kasirka iz Milana dobila tretman, iako ni jedno ni drugo nisu znali ni reči engleskog ili italijanskog. Prosto, bio je čovek s druge planete. Nikada se nije žalio na svoje zdravstvene muke i uvek je bio spreman da pomogne kome god da je njegova pomoć trebala. I nakon tog prvenstva Čika Voja je bio tu za nas. Zavoleo je činjenicu što smo amateri i ne igramo za novac ovaj sport, a posvećeni smo mu kao profesionalci. On je definitivno postao naš 12. igrač, deo ekipe, iako nije bio na terenu, već pored njega. Bio je veliki čovek koji nije pričao puno, ali su njegova dela isuviše jaka da bi i imao šta da kaže. Napustio nas je tiho, baš kao što je i ušao u naše živote te 2013. godine. Zauvek ćemo mu biti zahvalni za sve što uradio za nas, za svu podršku koju nam je pružio i vreme koje nam je posvetio. U našim srcima Čika Voja će živeti zauvek. Večna mu slava! – izjavio je Ivan Nedeljković.
– Čika Voja je bio takav. Kad s njim provedeš malo vremena, prosto poželiš da budeš bolji čovek – rekao je o njemu direktor reprezentacije Branko Vučinić.
Mihailo Josović, reprezentativni raninbek, govori s velikim žaljenjem zbog gubitka Vojina Tijanića.
– Jako je malo tako dobrih, nesebičnih i plemenitih ljudi na ovom svetu, a Čika Voja je zasigurno bio takav čovek. Jedan od anđela u telu čoveka. Naši putevi su se ukrstili na samom početku moje karijere. Ono što ja pamtim s našeg prvog kontakta jeste veliki broj namrgođenih i tmurnih ljudi koji su ulazili u jednu omanju kuću, dok su iz iste te kuće izlazili srećni ljudi s velikim olakšanjem na licu. Nisam verovao da jedan ćutljivi, mršavi i večito nasmejani čika može da čini takva čuda dok me nije uverio u suprotno – priča Josović, ističući jedan zanimljiv detalj iz njihovog druženja:
– Jedna od njegovih rečenica će mi zauvek ostati urezana u mislima. Na moje pitanje: „Čika Vojo, zbog čega ti ne želiš da unovčiš sebe? Pa ti bio najbolji doktor na svetu”, on je odgovorio: „Ono što ja mogu je od Boga dar i ja želim da ga podelim sa svima jer to je ono što Bog želi.” Tako je i bilo, previše si sebe davao a za uzvrat ništa nisi tražio. Ti si, Vojče, za nas legenda i na tebe svi ljudi treba da se ugledaju. Svoje si životno delo preneo na mnoge, a na nama je da te večno pamtimo. Počivaj u miru, Čika Vojo! – poručio je Mihailo Josović.
Aleksandar Milić, fizioterapuet iz Kragujevca, koji je imao priliku da kao član reprezentacije sarađuje i putuje s Vojinom Tijanićem, napisao je o svom saborcu sledeće:
– Neko, nekad, negde, uđe u vaš život sasvim neprimetno, neobavezno, nenapadno, budeći u vama prijatnost što je uopšte tu, što je baš vas izabrao da pojedine epizode svog života podeli s vama. Vi ste nekim čudom ti kojima će poveriti svoje tajne, savetovati vas, bez ustezanja tražiti savet kao da ste od malena zajedno. Neko, nekad, negde, potire vaš ego, vašu sujetu i pretače je u neopisiv osećaj zadovoljstva što ste ga upoznali, što je baš vas izabrao da vas nauči nešto, a time ne izdižući sebe, i gurajući vas ispod sebe. Taj neko će zbog vas slušati operu u Milanskoj skali, cunjati tim gradom po ceo dan, kao da već odavno nije penzioner, navijati na San Siru, obilaziti vinarije Bordoa i Linjana, slušati rok koji ga uopšte ne interesuje, jer ste vi našli bend u Cirihu koji opako svira. Taj neko će s vama imati privilegiju da zafrkava direktora reprezentacije, taj neko će stajati i na sajd-lajnu vašeg najljućeg rivala a pritrčati kad ste u problemu bez da ga pozovete. Verujem da ste već pogodili ko to jedino može biti – Voja legenda, moj cimer, drug, deda, prijatelj, učitelj.
Vojin Tijanić biće sahranjen u Kruševcu na starom groblju, u petak 9. septembra u 14.00 časova.
Srpska asocijacija američkog fudbala ovom prilikom iskazuje duboko saučešće porodici Vojina Tijanića i veliku zahvalnost za sve učinjeno
